Sećam se 13. FEP-a koji se održavao negde oko mesec
dana pre naše svadbe i na kojem smo moj muž i ja bili domaćini. I posle toga,
svake godine redovno dolazili obogaćeni svake, otprilike, četvrte godine novim
članom porodice, tada najmlađim Festivalcem. I tako posle deset godina evo nas
na Festivalu sa troje dece! Ako ste se i vi pitali ko je ona plava mama i otkud
joj snage da stalno dovodi decu na radionice i predstave, sada ćete dobiti
odgovor!
Čini mi se da smo se među prvima prijavili za
radionice. Želela sam da Lana (8 ipo godina) i Bogdan (4 ipo godine) budu
zajedno na radionici dok ja budem trčkarala za Milošem (14 meseci). Zbog toga i
zbog Lanine velike zainteresovanosti za crtanje, slikanje i glumu, odlučili smo
se za radionicu „Kako spasiti drvo”. Oduševili su me voditelji radionice, kao i
njihov genijalni sin! Bili su puni entuzijazma i divnih ideja i sve to su
preneli na našu decu. Bogdan je takođe uživao u radionici, ali je u jednom
trenutku primetio svoga druga Relju u radionici „Čudna šuma”, pa se pridružio i
toj veseloj ekipi. Kada je počeo da imitira životinje, da uživa u igri, da
privlači pažnju odraslih i kada je zainteresovao i ostalu decu da učestvuju u
radu, ja sam shvatila da imam još jedno dete koje želi da bude dominatno u
svemu. Nije me iznenadilo što je Lana bila narator u predstavi i što je vodila
glavnu reč i bila najvrednija, kao što su i voditelji radionice sami istakli,
jer ona je takva otkad se rodila, nego sam shvatila da je i Bogdan pobrao
simpatije svih – od organizatora i glumaca, do dece i posetilaca! Uz pomoć
svoje mlađe sestre uspevam da se odvojim na kratko od Miloša i posmatram
Bogdana i uživam u njegovoj kreativnosti i duhovitosti. Toliko je bilo
anegdota, ne znam da li ću se svih setiti, od one kada su igrali igru „Dan i
noć”, pa kada je rekao da želi da neko ispadne, do one kada je na prezentaciji
radionica glumio vuka, pa se opet vratio i skočio, i kada su svi mislili da je
sada žaba, on im je veselo rekao: „Vuk sam, samo sam skočio na kozu!” Zatim su
se svi učesnici predstavljali i kada je rekao: „Zdravo, ja sam Bogdan, imam 4
godine, i ja sam glumac!”, meni je opet srce bilo puno ljubavi i ponosa, a oči
pune suza radosnica. Možda zvučim pristrasno, ali ovo pišem i kao mama i kao
prosvetni radnik. Koliko je ovaj Festival oplemenio svu moju decu, a posebno moje
srednje dete! Koliko je učinio da uvidim njihovu kreativnost, blistavost
njihovog uma, i, što su mi divni voditelji radionice „Čudna šuma” rekli, njihovu
posebnost koju moram da negujem. Jer, Lana je tog petka ustala u 4 ujutro, jer
je mislila da će zakasniti na radionice, a Bogdan me je u subotu uveče posle
gledanja cirkusa stalno opominjao da ga sutra podsetim da treba da bude vuk i
zaspao čim smo se vratili kući. A vožnja autobusom u petak je bila priča za
sebe! Kakav neverovatan doživljaj! Bogdan je, naravno, izlaženje ispred
prodavnice iskoristio da mu se kupi igračka!
A sada opet da se vratim na aktivnosti na Festivalu. I
dok su se moja deca sa drugarima razdragano igrala u parku između divnih
predstava, mogla sam da primetim da mnogim roditeljima nije bilo jasno zašto
Bogdan voli da se spušta niz tobogan koji prethodno pokrije peskom. Ali, zato
je bilo i onih koji su mi rekli: „Što volim kada se dete tako lepo igra, pa se
isprlja, e, onda znam da uživa!” A ja na to odgovorim da mu je to već druga
preobuka.
I sada se verovatno pitate : „Gde je u svemu tome
Miloš?” I on je tu, sve vreme Festivala, ništa nije propustio, pomagali su mi
sestra i muž oko njega, koliko su im obaveze dozvoljavale, uz sestrin veseli komentar
da smo uspele i kafu da popijemo uz Miloša, ali i da ne zna kako ja uspevam sa
njima 24 časa da izdržim. Iskreno, to se i ja nekad pitam.
Ono što mi daje posebnu snagu da sačuvam njihovu
neodoljivost i ispunim sve njihove zahtevne potrebe u toku dana je neopisiva
ljubav koju jedni drugima pružamo i saznanje da sve što činim za njih meni nije
i ne sme da bude teško, i da to zaista vredi. A ovaj Festival mi je pomogao da
se u to još jednom uverim. Sada shvatam da sam ovaj tekst napisala u jednom
dahu, kao što mi se čini da je Festival tako brzo prošao, a tako mnogo lepog
doneo. I, setiću se sigurno još mnogo lepih stvari koje smo za vreme Festivala
doživeli, a koje nisam prenela na ovaj papir. Ali, tu su njih troje da me rado
na njih podsete. I što bi rekla Lana: „Živeo FEP!“
Za FEP-ov blog: Jasna Kapelan
Foto: Mila Pejić i Višnja Milić
